My Harry Potter Version

Blago njemu. Šta ga još očekuje?

Na ručku su svi samo u njega gledali a Čo i njene drugarice se kikotale non-stop. Lujke.

Dok su se vraćali sa ručka, Hari je pričao Ronu i Hermioni o nekom paketiću... Čini mi se da je rekao da ga je Hagrid podigao iz banke Gringots i da je to nešto za Hogvorts. Ah, sigurno nije ništa važno...

Već se bližio kraj nedelje, a samim tim je i količina naših domaćih zadataka rasla. 

Nastavnici su sve zahtevniji, a pitanja koja naš zvekir postavlja su sve teža. Ako želiš da uđeš u reveklovsku spavaonicu, moraš da pokucaš zvekirom sa orlom, koji ti nakon toga postavi neko pitanje za mozganje. Tako razvijaš um, a i naučiš ponešto. Danas popodne sam htela da malo razgledam zamak jer sam imala dosta vremena, a napolju je padala kiša. Sučajno sam nabasala na jednu veliku praznu prostoriju. Imala je nekoliko lepo oblikovanih kamenih stubova, mermerni pod i prašnjave prozore koji su sezali od poda do plafona. Neke od tih lučnih prozora su zaklanjale bordo, plišane, teške i pune prašine zavese. A u središtu kruga sačinjenog od visokih stubova nalazilo se divno ogledalo. Ogromno sjajno staklo bilo je uokvireno srebrnim okvirom u koji su bili urezani razni motivi. Pogledah u njega iskosa, odustavši od proučavanja stubova. Stadoh tačno ispred njega. Videla sam sebe. Kosa mi je bila iskrzala i bez sjaja, a usta zaista ispucala. Ali, čekaj - pa, nisam sama. Pored mene je stajao dečak moje visine, plave kose zabačene unazad i prćastog nosa. Smešio mi se. Drako Melfoj mi se smešio obgrlivši me jednom rukoh oko ramena. Namignuo mi je. Šta je, bre, ovo? Okrenula sam se - nije bio pored mene. A onda mi sinu. Čitala sam o ovome. Znala sam tačno šta je to. Ogledalo žudnje. Pokazuje ono za čim žudimo kao da je to istinito... Okrenula sam se i zaputila ka revenklovskim spavaonicama. A onda sam čula jecaje na kraju hodnika. Ko je to? Ma, sigurno se čuje iz neke učionice... Otišla sam ne obazirući se.