Klopke

Autor emilyblack | 9 Jul, 2008

Pali smo na nešto grbavo, meko i pomalo... ljigavo.
- Sreća sto je ova biljka ovde. - reče Ron.
Ja nisam mislila tako. Ovo je bilo isuviše jednostavno. Sigurno je neka klopka... Ajoj! Šta je ovo? Nešto se migolji oko i ispod mene. Oko svih nas. Hari i ja u isto vreme povikasmo "Au!". Ja sam se ukočila, ali onda sam se setila...
- Prestanite! Ovo je Đavolja zamka. Opustite se ili će vas još brže ubiti. - rekla je Hermiona, koja kao da mi je čitala misli. Ja sam to htela da kažem! Naravno, opustila sam se i čekala da zamka uradi svoje.
- Ubiće nas brze? E sad stvarno mogu da se opustim. - rece Ron sarkastično. Razaznala sam šta je rekao iako sam već skoro bila dole. Ubrzo padoh na tvrdo tlo. Posle par sekundi i Hermiona mi se pridruži.
- Upomoć! Šta sad? - zavapi Ron.
- Samo se opusti. - posavetuje ga Hari iako je i on očigledno bio na ivici nervnog sloma. - Gde si ti, Hermiona?
- Nas dve smo ovde dole, jer smo se OPUSTILE!!! Samo uradite šta vam je Hermiona rekla, verujte mi! - rekoh im ja.
Ubrzo sam videla neke noge kako se sve više spuštaju ka nama i prepoznala sam ih. To su one bez somotske Harijeve pantalone. Sad je i on bio pored mene.
- Ah! Hariiiiii! - prodra se Ron.
- Nije se opustio, zar ne? - cupkala je Hermiona.
- Moramo da uradimo nešto! - rekoh. Sad sam bila krajnje uznemirena.
- ŠTA? - odbrusi mi Hari. Znam da nije nameravao da viče na mene, ali i on je uznemiren, pa ga razumem.
- Čekaj, čitala sam nešto iz herbologije... - poče Hermiona. - Đavolja zamka, Đavolja zamka... To je smrtonosna zabava...
- Ali će je sunce ubiti! - dovrših ja. BaŠ sam bila prelistavala herbologiju pre neki dan.
- Tako je! Ona mrzi sunčeve zrake! - sijala je Hermiona.
Hari, ona i ja uperismo štapiće ka Đavoljoj zamci i uglas povikasmo: "Lumos Maxima".
Grane počeše da popuštaju i Ron nam pade ispred nogu. Podiže se i reče.
- Uh, dobro je da nismo paničili.
- Dobro je što njih dve uče herbologiju. - reče Hari i svi popreko pogledasmo Rona.
Tada ja začuh neko lako lepršanje. Očigledno su i ostali to primetili, jer je Hermiona upitala:
- Šta je to?
- Zvuči kao lepet krila. - odgovori Hari zamišljeno.
Spazismo neka vrata oko deset stopa od nas i krenusmo ka njima. Hari ih otvori i mi zakoračismo u veliku prostoriju sa zidovima od kamena. Napravismo par koraka i ja videh kako iznad nasih glava leprša na stotine malih krilaca. Nisu to bile ptice, krila su im bila tanka i opnasta... Primetila sam da su i ostali bili zbunjeni. A onda Hermiona progovori:
- Čudno. Nikada nisam videla ovakve ptice.
Pogledah ih malo bolje, a onda Ron reče:
- To nisu ptice. To su...
- Ključevi. - dovrših ja.
- Neki od njih sigurno otvara ona vrata. - Hari pokaza na vrata ista kao i ona na koja smo malopre ušli.
A onda se svo četvoro zagledasmo u metlu koja je lebdela na par stopa iznad zemlje i bila na samo stopu ispred nas. Odmah smo shvatili kako upotrebiti je. Ili sam bar ja tako mislila.
- O čemu se ovde radi? - upita Hermiona.
- Nemam pojma. - slegnu Hari ramenima.
- Pa zar nije očigledno? Treba da uzletiš na njoj i uhvatiš pravi ključ kako bi mogao da otključaš ona vrata. - rekoh ja.
Nisam ni primetila da je Ron već bio kod njih i probao sa onim starim trikom zvanim "Alohomora".
- Pa, vredelo je probati. - opravda se on.
- I, šta sad? - poče Hermiona. - Ovde sigurno ima na stotine ključeva. Kako da nađemo onaj pravi. Svi se zamilslismo. - Mora biti neki veliki, zarđali, staromodni. - zaključi Ron. Nisam ni stigla da se složim s njim, kad Hari povika:
- Eno, onaj tamo, sa polomljenim krilima! - povika Hari. I ja sam ga primetila.
- Pa, šta čekas? Uzleti! - rekoh.
Ali on se dvoumio.
- Šta nije u redu? - upita Hermiona.
- Previše je jednostavno. - reče Hari.
- Ma, hajde! Ako je Snejp mogao na onoj staroj metli, možeš i ti! - ohrabri ga Ron.
- Da! Ti si najmlađi tragač u ovom veku! - reče Hermiona. Hari klimnu i dodirne metlu kao da je začarana ili tako nešto. Odjednom, svi ključevi se sjatiše na njega.
- To malo komplikuje stvari. - rece Ron u njegovom stilu. Hari se trudio da ga ignoriše  i počeo je da juri pravi ključ. Pokušavao je da se odupre ključevima koji su ga jurili i da im pobegne. Hrlio je ka onim velikim, zarđalim ključem. I kada su mu se prsti konačno sklopili oko njega, ostali su jos uvek nasrtali na njega. Kada je Hari prošao pored nas, bacio nam je odgovarajući ključ. Hermiona ga uhvati i poče da otključava vrata ignorišući krilca koja su je lupala po šaci.
- Brže! - viknu Ron. Hermiona zgrči lice i - otljuča vrata. Otvori ih i mi zakoračismo u sledeću prostoriju. Pogledali smo ka Hariju, koji je sada jurio ka nama. Uleteo je na metli i mi brzo zatvorismo vrata. Čuli smo kako se stotine ključeva zabada u drvena vrata. Hari je sišao sa metle i odlozio je u jedan ćošak. Ispred nas su bila još jedna, gvozdena vrata. Nisu bila zaključana. Otvorismo ih i - zinusmo u čudu.

Članak in Generalna | Komentari (4064) | Trekbekovi (0)

Iznenađenja

Autor emilyblack | 9 Maj, 2008
Sledećeg dana nisam bila ništa bolje raspoložena nego juče.
Krenula sam na ručak, jer sam se uspavala i propustila doručak. Zakoračih u Veliku salu, kad...
- Hej, ti! - čuh.
Okrenuh se. Stajala sam licem u lice sa Pensi Perkinson.
- Š'a hoćeš? - upitah je.
- Da li je s tobom sve u redu? Mislim, tebi u zadnje vreme na jedno uđe a na drugo izađe. - reče ona.
- A otkud ti to?
- Pa, zar ti nisam rekla da se kloniš Melfoja, ti, štrokava jedna!
- Ha! Ko je rekao da moram tebe da slušam? Tvoja glava je toliko štrokava da ti je mozak zakržljao. Idi pa se valjaj sa tvojim ljubljenim Meflojem u vašoj štal... Mislim, kući, kol'ko ti volja.
- Pitanje je od strane koga je ljubljen. - reče ona za zlobnim sjajem u hladnim očima punim mržnje.
Ošamarih je i otidoh do svog mesta, dok me je cela Sala posmatrala i zviždala za mnom osim, naravno, Sliterinaca i Melfoja koji me je gledao kao da me se gadi. Fred i Džordž su skandirali:
- Emili je carica! Emili je carica!
Kada su nastavnici i Dambldor ušli, sve je utihnulo kao da se ništa nije ni dogodilo. Ne želim ni da pogađam kako je saznala. Kad sam završila s ručkom, otišla sam na čas preobražavanja koji smo imali sa Grifindorcima. Sela sam sa Hermionom.
- Ima li nekih novosti? - upitah je.
- Ima ako porekneš da je istina ono u vezi Melfoja.
- Pa naravno da nije. On je šugav.
Ona me sumnjičavo pogleda, pa se razvedri i reče:
- OK. Danas smo bili kod Hagrida. Otkrili smo da je ono jaje zmaja osvojio od Voldemora kockanjem. Eh, da, i da Flafi zaspi kad mu se svira neka muzika. I još nešto: Snejp ne pokušava da ukrade Kamen! Kad smo sve to skontali, otrčali smo do profeskorke McGonagall da je pitamo gde je Dambldor. On je u Londonu, ali mi ne možemo da čekamo. Idemo do lažnih vrata večeras. Ideš sa nama?
- Da, naravno. Možda nisam hrabra kao vi, Grifindorci, ali mi čini i kletve veoma dobro idu.
- Dobro. Znači, budi ispred tvog dnevnog boravka u ponoć, a mi ćemo doći pod Nevidljivim ogrtačem. Zatim idemo na treći sprat i onda sve već znaš...
- Dogovoreno.
Danas smo na preobražavanjima učili kako da pauka pretovrimo u lopticu za golf, što je Ronu bila prava noćna mora, ali smo Hermiona i ja to vrlo dobro savladale.
Imala sam još jedan briljantan čas Napitaka, dvočas Herbologije i Istoriju magije.
Kad sam uveče uradila sav domaći i malo se podsetila nekih čini koje nam možda zatrebaju, izašla sam u hodnik. Posle par minuta predamnom se stvoriše njih troje i prepadoše me kad me onako nevidljivi pozvaše pod Ogrtač. Kad ga navukoh preko glave, mi krenusmo ka trećem spratu. Otključah vrata prostorije gde se nalazio Flafi i mi uđosmo jedan po jedan u nju. Harfa je bila začarana da svira neku umirujuću melodiju, a "psić" je duboko spavao i glasno hrkao.
- Dah mu je odvratan. - rece Ron i svi se složismo sa njim.
Pogurasmo njegovnu ogromnu (Falfujevu, ne Ronovu) šapu koja je stajala na lažnim vratima. Hari otvori vrata i reče nam da on ulazi prvi, a zatim mi ostali. Rekao je da, ako se nesto loše dogodi, moramo da se izbavimo odatle. Sve je bilo dogovoreno. Ali kad je Hari krenuo da skoči, sve je nekako postalo tiho i on je to primetio. Nešto sluzavo se svalilo Ronu na rame.
- Ew! - reče on, zahvativsi šakom tu tečnost. - Nečija pljuvačka!
Zatim svi podigosmo glave. Fluffy se probudio. Mi brzo poskakasmo jedan za drugim u rupu.

Članak in Generalna | Komentari (103) | Trekbekovi (0)

Kamen mudrosti

Autor emilyblack | 7 Maj, 2008
Čim sam se jutros probudila, krenula sam do Harija da ga pitam da li je išta našao u biblioteci. Ali, čekaj... Nisam znala šifru za ulazak u grifindorski dnevni boravak. Nagađala sam jedno pola sata dok Persi Vesli nije došao i rekao.
- Skrivalica. - reče on.
Kako li se toga nisam setila? Uđoh zajedno sa njim u grifindorski dnevni boravak. Bio je sav crven, a sve što je bilo od metala, bilo je pozlaćeno. Nikad nisam bila ovde... Spazih Harija i Rona kako sede ispred kamina.
- Hej, momci! - rekoh.
- Hej. Kako si ušla? - upita Hari.
- Za Persijem. - rekoh, a Ron složi facu. - Kakogod, da li si našao nešto u Zabranjenom odeljenju? - obratih se Hariju.
- Nažalost, ne. Samo da Hermiona što pre dođe, sigurno je ona nešto pronašla.
Nasmeših se. Već sam zamislila Hermionu kako čita neku ogromnu knjigu svaki put kad nađe slobodnog vremena.

* * *

Bližio se kraj januaru, što znači da je i raspust bio pri kraju. Uopšte nisam videla Draka otkako smo se smuvali. Nijednom. Samo sam čekala da časovi počnu, da imam šta da radim u dosadnim kišovitim danima. A i Hermiona se vraća dva dana pre početka školske godine, što znači sutra.
Legla sam ne mogavši da dočekam jutro da je pitam da li je našla nešto o Nikolasu Flamelu.
Kada sam se probudila, Sunce je bilo tek do polovine na horizontu. Obukla sam se, jer, kad se jednom probudim, ja više ne mogu da zaspim. Malo sam prelistavala školske knjige, kada se Kristina Džonson probudila. I ona se obukla i sišla u boravak. Ja sam uzela da dovršim crtež koji sam započela pre nekoliko meseci.
Kada sam ga konačno dovršila, sišla sam u dnevni boravak da pokupim Čo i Kris, pa da siđemo na doručak.
Tako i bi. Na brzinu nešto strpah u usta. Htela sam da odem do stola gde je Drako, ali bih tako rizikovala da me ona dvojica vide.
Pre podne je proletelo, jer sam se dosta dobro zabavljala igrajući čarobnjački šah i pričajući sa Čo i Kristinom. Bilo je vreme za ručak i mi siđosmo. Hari, Ron i - hej! - Hermiona sedeli su za grifindorskim stolom. Okrenuše se i mahnuše mi kada me videše da ulazim u Veliku salu pokazavši mi rukom da sednem sa njima. To i učinih. Izvinuh se ovima dvema i krenem ka Grifindorcima.
- Ćao, Hermiona! Kako si provela raspust? - upitah Hermionu kada sedoh do nje.
- O, lepo. Bila sam na skijanju sa roditeljima. Naučila sam veoma dobro da skijam.
- Čestitam. Nego, jel' si našla nešto?
- Idemo danas u biblioteku. - reče ona samouvereno.
- Super. - rekoh i navalih na ručak.
Hermiona reče da idemo odmah posle ručka.
- Ona baš ne gubi vreme. - šapnu mi Ron na pta se ja nasmejah.
Čim smo jeli odosmo do biblioteke.
- Malo sam čituckala ovo otkako sam se vratila.
- To ti je za ČITUCKANJE? - reče Ron.
Ona ga samo popreko pogleda. Otvori knjigu na sredini poče da je prelistava.
- Naravno, evo ga! Slušajte: Nikolas Flamel je jedini znani stvaralac Kamena mudrosti.
- Čega? - upitaše Hari i Ron uglas. Ali ja sam znala o čemu Hermiona priča.
- Stvarno, da li vas dvojica ikad čitate? - reče ona.
Ona nastavi:
- Kamen mudrosti je legendarna supstanca čudesnih moći. Može pretvoriti bilo koji metal u čisto zlato i stvoriti Eliksir života od koga se postaje besmrtan.
- Besmrtan? - reče Ron.
- To znači da nikad nećeš umreti.
- Znam šta to znači! - pobuni se Ron.
Hari ga ućutka.
- Jedini Kamen koji postoji trenutno pripada g. Flamelu, priznatom alhemičaru koji je prošle godine proslavio svoj 665. rođendan. Znači, to Flafi čuva na trećem spratu! To je ispod lažnih vrata. Kamen mudrosti.
Mi brzo otrčasmo do Hagrida, mada je već bila noć.

Članak in Generalna | Komentari (4) | Trekbekovi (0)

Perfect kiss

Autor emilyblack | 7 Maj, 2008
Naše usne se spojiše. Njegove su bile tako meke i zaista sam uživala, mada je trajalo kratko. Blago ga uhvatih za ruku, a onda se odmakosmo jedan od drugog. Još uvek sam bila ošamućena.
- Ipak je to imela... Mora se, zar ne? - reče Melfoj.
- Da. Kakva nagrada. - prošaputah. Nasmejasmo se.
Da li mu se svidelo? Nadam se da mu nisam upropastila rođendan...
On mi se samo usiljeno nasmeši i ode. I to je to? Mislim, to je nagrada? Nije da nisam zadovoljna ili tako nešto, ali delovalo je kao da nije imao šta da mi da i da se zbog toga trudio da me uhvati pod imelom. Bilo kako bilo, zaista sam uživala. Kad sam se vratila u boravak, još uvek nisam mogla da verujem... Onesvešćeno se sručih u jednu fotelju i zatvorih oči. U glavi su mi se još uvek vrtele slike njega kako mi se približava. Možda uopšte nije tako loš kao što se čini... Iz sanjarenja me trgne Čo Čang, koja se vratila sa zimovanja...
- Hej, da li si dobro? - protrese me. Kada naglo otvorih oči i uspravih se, ona se povuče. - Izvini, mislila sam da si onesvešćena. Tako mi je delovalo. Izvini.
- Ma, nema frke. Zar ti je toliko dosadno kod kuće bilo da si se vratila?
Ona klimnu.
-Da, stvarno sam se smorila.
-Nego, moram da ti kažem ne baš lepe vesti. - počeh ja.
Ona sede na fotelju preko puta mene.
- Okej. Pričaj.
- Pa, saznalak sam ko se sviđa Sedriku Digoriju. Znaš, o kome si mi pričala? - rekoh, a ona klimnu. - E, on voli jednu Grifindorku.
Ona se rastuži.
- Ko je ta? - upita me.
- Tajra. Tajra Roberts. Znaš, ona sa smeđom kosom, visoka... Ima sa nama herbologiju i čini.
- Šta li vidi u njoj? - upita me razdraženo.
Slegoh ramenima.
- Ne znam, valjda mu se sviđa to što je vrlo kreativna. Ne bih da ti protivrečim, ali meni je baš slatka.
- Ma, OK je. Samo me je malo začudilo, znaš, jer je ipak godinu dana stariji od nje.
Ona uzdahnu i podiže pogled.
- A ko se tebi sviđa? - upita me.
- Pa, ne mogu da ti kažem, smejaćeš se. A možda ćeš me zauvek zamrzeti.
- Ma hajde, reci bar iz koje je kuće!
Pročistih grlo. ,,Sliterin'', rekoh. Ona se zacereka.
- Šta je smešno?
- Da nije Gojl?
- Ma, daj.
- Jao, kakva sam ja kvočka, podrazumeva se da je Kreb.
Sad sam se i ja kidala od smeha. A onda obe utihnusmo. Mislim da me je provalila.
- Mislim da znam ko je. - reče ona sa blagim, pobedničkim osmehom.
Ups. Nisam joj trebala reći.
- Da?
- Mislim da je u pitanju Drako Melfoj. Jesam li u pravu?
- Sama razmisli.
To rekoh i ustadoh. Odšetala sam do spavaonice. U frci sam. Šta ako nekome kaže? Šta ako... O, ne, šta ako Grifindorci saznaju? Goreću u paklu zauvek.

Članak in Generalna | Komentari (3) | Trekbekovi (0)

Drako Melfoj

Autor emilyblack | 6 Maj, 2008

Jutros sam se probudila sa gomilom emocija. Bila sam veoma uzbuđena zbog današnjeg susreta sa Melfojem. Znam da je zao i sve to... Ali, šta ću kad mi se sviđa...

Obukla sam se i sišla na doručak. Zaista sam imala apetita. Videla sam Draka kako sedi sa nekim zubatim sliterincem, Krebom i Gojlom i predano jede. Zašto je ostao na Hogvortsu? Sliterinski sto je bio prazan, osim njih četvoro, mada su Kreb i Gojl zauzimali pola stola. Brzo skrenuh pogled sa njega kada Ron i Hari uđoše u Veliku salu i sedoše za grifindorski sto. Za haflpafovskim stolom sedeo je samo Sedrik Digori. Kažu da je jako dobar igrač kvidiča. Čo ga odmerava već duže vreme. Ustadoh, i, šta mislite, gde sam otišla? Netačan odgovor. Sela sam do Digorija.

- Ćao! - rekoh kad sedoh do njega.

On podiže pogled. Bio je sladak, ali ne dovoljno.

- Poznajem li te? - reče on pomalo odbojno.

- Ne, ja sam prvakinja. Videla sam da sam sediš, pa sam došla da ti pravim društvo. - rekoh. Zaista mi je trebalo neko normalno društvo i nešto što će me oraspoložiti i opustiti.

- Pa, kako se zoveš? - upita me Sedrik pomalo odsutno.

- Emily Eleanor Black. Ej, da li si siguran da si dobro? Bled si.

- Da, OK mi je. U kojoj si kući?

Konačno je počeo da se malo zanima i budi.

- U Revenklu. A ti si u Haflpafu. Znam to. Znaš li nekoga iz moje kuće? - upitah.
- Ne, ali znam iz Grifindora dosta njih.

- Ah, pa ko ne zna Harija Potera...

- Nisam na njega mislio. Nego na Tajru. Znaš je? Tajra Roberts. Dopada mi se.

- Ah, da. Znam je sa herbologije. Zaista joj dobro ide taj predmet.

- Znam. Baš mi je zao što nije tu za raspust.

- Nisi jedini koji ima ljubavne jade.

Oboje se nasmejasmo.

Provela sam dosta vremena pričajući sa Sedrikom. Otkrila sam da je skroz OK. Nisam ni primetila da je vreme prosto preletelo. Već je bilo pola jedanaest. Odoh do spavaonica da se sredim. Ne mogu ići raščupana i sa bubuljicom nasred čela. Kad sam se sredila, krenula sam ka sliterinskom dnevnom boravku. Stigla sam par minuta pre vremena. Nisam ni primetila da stojim ispod imele. Kada sam već mislila da neće doći, on je otvorio vrata boravka.
- Ćao. - rekoh duboko udahnuvši.
- Hej. Pa, znaš zašto smo ovde.
- Da, ti mi duguješ uslugu.
On se samo blago nasmeši.
- Tako nekako. Ipak si mi radila domaći i davala neke korisne informacijie o Poteru. Kad smo već kod toga, ima nečeg novog?
- Ne. Ustvari, ima...
Bilo mi je žao što moram da izdajem prijatelje, ali sam mu ipak ispričala za psa, Nikolasa i ostalo. Pa, ipak je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno, zar ne?
Kad sam završila, pogledala sam u imelu. I on je podigao pogled.
- Imela... - nečujno promrmljah.
- Da.
Osetila sam obrtanje u stomaku. Bio je sve bliže...

Članak in Generalna | Komentari (3) | Trekbekovi (0)

Božić

Autor emilyblack | 6 Maj, 2008

Jutros kada sam se probudila i sišla dole, u revenklovski dnevni boravak, videla sam nekoliko povelikih paketa ispod jelke. Ali, na Hogvortsu smo za raspust ostale samo Kristina Džonson i ja. Mislim, iz revenkla. Je l' moguće da su polovina moji?

Siđoh dole i počeh da ih otvaram jedan po jedan. Od roditelja sam dobila žute starke sa crvenim i zelenim zvezdicama. Opa! Obožavam starke. Imam oko deset pari. Od sestre sam dobila crnu maramu sa belim lobanjama... Moj najbolji drug Normalac, Danijel, mi je poslao tri narukvice na plavo-sive pruge. Hej, pa to su revenklovske boje! Takođe sam dobila i dva pakovanja bombona svih ukusa i bočicu ljubavnog napitka od bake. Ona radi u jednoj krojačkoj radnji u Hogsmidu, veoma blizu Mednog vojvode. Dobila sam i... Šta je to? Otvorila sam teget kovertu koja je bila povrh svih poklona, a do sada nisam na nju obracala paznju. Iz nje sam izvukla kratak pergament. Na njemu je pisalo:

                       

                        Emili,

 

 

            Sutra u podne dođi ispred mog dnevnog boravka da se dogovorimo za obećanu nagradu.

 

                                                                                                                        Drako Melfoj

 

Vau. Na to sam potpuno zaboravila... Šta bih želela da dobijem? Nemam pojma... Samo da se nađemo pod imelom... I nije tako nemoguće jer su postavljene na svakom koraku. Da, da, znam na šta mislite. Imamo samo jedanaest. Pa, dobro, on sutra puni dvanaest. Ne mogu da dočekam!

Ali, back to reality. Danas treba u jedanaest da odem sa Ronom i Harijem u biblioteku. Uh. Koliko je uopšte sati? Ah, još deset minuta! Dobro, bolje bi bilo da krenem.

Kad sam stigla do grifindorskog boravka, Ron je upravo izlazio.

- Hari će ici sam u Zabranjeno odeljenje ispod svog Nevidljivog ogrtača koji je dobio za Božić. - reče on znalački.

- OK.- odgovorih mu pomalo smoreno jer ne znam sta ću raditi ceo dan. Krenuh ka boravku u nadi da ću nesto smisliti usput. Taman sam bila kod portreta Ser Kadogana kad...

- Čekaj malo... - razmišljala sam naglas.

- Izazivam te na dvoboj! Hajde, kukavice! - čula sam ga kako viče. 

Setila sam se. Iskoristiću Sobu po potrebi da bih našla nešto da se zabavim. O njoj sam čitala u Istoriji Hogvortsa. Ako ti treba neko skrovište, samo treba da prođeš tri puta pored tepiserije sa likom trolova koji se bore i da se jako fokusiraš na to šta ti treba. To sam i uradila. Prošla sam pored nje tri puta i u sebi ponavljala: Treba mi soba sa puno zanimljivih stvari za zabavu. Kad to uradih, preda mnom se stvoriše drvena vrata. Uđoh u sobu. Ona je bila kao lavirint namešten od stvari. "Zidovi" su bili od odloženih stvari složenih jedna na drugu. Verovatno ljudi ovde dolaze kad hoće da nesto odlože ili sakriju. Ovo mesto postoji već hiljadama godina. Procunjala sam malo između zidova. Svašta sam našla: Neke crne kaubojke, zlatan prsten sa urezanim slovom E, jednog nezaboravka i strava crnu torbu koja ide preko ramena sa puno bedževa sa nazivima kvidičkih timova u koju sam stavila pronađene stvari. Taman sam htela da krenem, kad zapazih nešto divno. Nešto o čemu se priča i nešto što se traži već godinama... Već stotinama godina... Divna mala zlatna dijadema. Ne bilo kakva dijadema, vec dijadema Rovene Revenklo. Priča se da je njena ćerka, Siva Dama, duh kuće Revenklo, ukrala. Ali, kako je završila ovde? Ludnica. Nisam htela da je uzmem, jer je zaista vredna. Već sam drpila dovoljno stvari. Vreme je da krenem. Nisam ni primetila koliko je vremena prošlo otkad sam otišla. Kada sam stigla u spavaonicu, nebeska ptica je već spustila svoje tamno krilo išarano sjajnim zvezdicama na imanje Hogvortsa. Pa, nije ni čudo. Bilo je već osam, a sada se prilicno rano smrkava, s obzirom na to da je skoro Nova godina! Nisam znala šta bih radila do kraja dana, pa sam lagano skopila oči misleći na sve stvari koje sam danas dobila i našla. Zaspala sam dok su mi reči iz Drakovog pisma odzvanjale u glavi. Sanjala sam imelu. U krupnom planu. Samo je menjala boje. Plava se slivala u ljubičastu, ona u roze, roze u crvenu i tako u nedogled. Čini mi se da sam celu noć to sanjala.

Članak in Generalna | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Početak raspusta

Autor emilyblack | 6 Maj, 2008

Stigao je i Božić. Svi su se pakovali za polazak kući i bila je prava praznična atmosfera. Profesor Flitvik je magijom spuštao ukrase na dvanaest jelki u Velikoj sali, svaki na svoju granu, tako da su izgledale božanstveno. Imele su bile okačene svuda po hodniku. Duhovi su leteli svuda po hodnicama i želeli nam srećan Božić. Išla sam iz Sale i krenula ka boravku, kada je Hermiona profurala pored mene. Odustala sam od namere da odem do boravka, i stigla sam je.

- Hej! - rekoh joj zadihano kada sam joj prišla. - Gde si krenula?

- Ćao! Eno su Hari i Ron. Igraju čarobnjački šah. Hajde da ih pozdravimo.

Krenula je ka njima tegleći kofer sa sobom. Približismo se onoj dvojici.

- Skakač na e5. - reče Hari.

Hermiona i ja zastadosmo. Ron razmisli na trenutak, a onda se pobednički nasmesi.

- Kraljica na e5.

Njegova kraljica pređe tri polja, ustade, uzme stolicu i razbije Harijevog konja u paramparčad. Ja uzdahnuh zaprepašćeno.

- To je skroz varvarski! - rece Hermiona zaprepašćeno.

- To je čarobnjački šah. Vidim da si se spakovala. - reče Ron.

- Vidim da ti nisi. - reče Hermiona.

- Promena plana. Roditelji su mi otišli u Rumuniju u posetu mom bratu Čarliju. Tamo studira zmajeve.

- Odlično. Onda možeš da pomogneš Hariju i Emili.

Hari i Ron se zbunjeno pogledaše, a ja sam osetila kako mi se iznad glave pojavio jedan velik znak pitanja.

- Tražiće informacije o Nikolasu Flamelu u biblioteci. - objasni Hermiona.

Ron se uznemiri.

- Tražili smo sto puta!

- Ali ne u Zabranjenom odeljenju. Srećan Božić.

- Mislim da smo loše uticali na nju. - reče Ron.

On i ja odigrasmo jednu partiju šaha, a onda krenusmo na spavanje. Ni ja ne idem kući za raspust, jer su mi roditelji i sestra na Havajima.

Članak in Generalna | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Prvi kvidički meč

Autor emilyblack | 5 Maj, 2008

Danas će se održati  prvi kvidički meč u sezoni, i to Gryffindor protiv Slytherina. Biće gadno. Posle doručka odmah sam sišla na teren. Na tribinama još uvek nije bilo mnogo njih. Stala sam ispred svih stolica i naskonila se na ogradu koja me deli od terena. Zamišljala sam sebe kako igram Tragača za revenklovski tim. Hmm, to bi bilo divno...

Ljudi su već počeli da dolaze. Svi su već bili tu i meč je mogao da otpočne. Oba tima otišla su na teren i formirala krog oko središnje linije, dok su dva Tragača lebdela visoko u vazduhu. Kvafl, Bladžerke i Skrivalica su puštene i igra je počela. Svi su se izmešali na terenu. Anđelina Džonson iz Grifindora je ubacila jedan gol. Jedan Sliterinac ubacuje u gol i... Drvce odbrajuje. Njegov neprijatelj iz Sliterina uzima Bladžerku i gađa Drvceta koji - oh moj Bože - pada na zemlju ozbiljno povređen. Sad, kad Čuvara nema, Sliterinci mogu da daju golove koliko im je volja. Anđelina Džonson je u međuvremenu dala još jedan gol isada je opet uzela Kvafl. Jurila je ka stativama. Dva dečaka iz Sliterina su je gurala, svako na svoju stranu. Kada su naletali na jedan od stubova prekrivenih tkaninom, izmakoše se, a Anđelina stade da klizi kroz njega i najzad je pala na peščani pod. Sa tribina su se zaorili zabrinuti uzdasi, jer, ipak je to devojka.

A onda mi je pogled skrenuo na Harija. Šta se to dešava? Trese se i obrće u vazduhu. Šta on misli da izvodi? Ali, čekaj... Pa ne izgleda baš kao da on upravlja metlom. Ne... Neko ju je začarao. Ali, ko? Hari je vec počeo ludački da se klima i trese. A onda sam pogledala u Snejpa. Govorio je nešto neprestano ne trepnuvši, kao da govori neku kletvu. A onda skontah. On je začarao Harijevu Nimbusicu! Čini se da je Hermiona to primetila, pa je napustila teren. Šta li namerava? Željno sam iščekivala sve vreme posmatrajući Snejpa. U međuvremenu je Sliterin dao još jedan gol, a Hari je sada visio o metli pridržavajući se samo jednom rukom za dršku. Hajde, Hermiona!

Uh... Hari se sve više klatio, a onda konacno preuzeo kontrolu nad metlom. Seo je i nastavio da igra. On i sliterinski Tragač već su jurili zlatnu Skrivalicu čija su hitra krila lepršala kroz vazduh neverovatnom brzinom. Gurali su se i stalno nadmetali ko će brže do nje. Odjednom, Skrivalica je pocela da hrli dole. Sliterinac je odustao pošto je verovatno pomislio da će se lupiti o pod ako nastavi. Ali Hari ne odustaje tako lako. Polako se dizao na metli. Ubrzo je stajao na njenoj dršci ispružene ruke. Skrivalica je ubrzavala. Hari se malo više nagnuo ka vrhu metle i... Pao. A zatim je ustao drzeći se za stomak. Hoće li mu pozliti? Izgledao je kao da će da povrati. A onda je uz jedno glasno pop izbacio lopticu iz usta. Jedno vreme svi su, pa čak i on, gledali u neverici, a onda on podiže Skrivalicu trijumfalno, visoko u vazduh. Sudija je proglasio pobednika. Grifindorci su cičali i vrištali od sreće, a Sliterinci odmahivali glavama.

Posle toga odoh do Harija da mu čestitam, a zatim se njemu, Ronu i Hermioni pridružih. Otišli smo do Hagrida, koji je stajao na travnjaku nedaleko od tribina. Ispričasmo mu sve sumnje u vezi Snejpa, a on nas začuđeno pogleda.

- Budalaštine. Zašto bi Snejp bacio čini na Harijevu metlu? - reče Hagrid na to u neverici.

- Zašto je hteo da prođe pored troglavog psa za Noć Vestica? - reče Hari.

Hagrid ga malo uznemireno pogleda.

- Ko ti je rekao za Fluffyja? - reče Hagrid.

- Flafija? Ta stvar ima ime? - upita Ron krajnje zblenuto.

Čupavko: ime za takvu stvar? Ludnica.

- Naravno da ima ime. On je moj. - rece Hagrid ponosno. - Otkupio sam ga od jednog Irca i pozajmio Dambldoru da cuva... Nisam hteo to da kažem. Nema više pitanja! To je strogo poverljivo.

- Ali šta god to Flafi čuva, Snejp pokušava da ukrade. - rekoh ja.

- Svašta. Snejp je učitelj na Hogvortsu! - reče Hagrid sad već pomalo razdražen.

- Učitelj ili ne, znam šta su čini kad ih vidim. - prozbori Hermiona svadljivo. - Znam sve o njima. Moraš stalno da gledaš, a Snejp nije ni trepnuo.

- Tačno tako. - oglasismo se ja i Hari u isto vreme.

- Slušajte me. Svo četvoro. - poče Hagrid. - Petljate se u stvari u koje se ne valja petljati. To je opasno. Šta Dambldor čuva znaju samo Nikolas Flamel i on sam.

- Nikolas Flamel? - ubacismo se svo četvoro i zbunjeno se pogledasmo.

- Nije trebalo to da kažem. Nije trebalo. - reče Hagrid krajnje zbunjeno. On se okrenu i ode prekorevajući sebe.

- Nikolas Flamel? Ko je Nikolas Flamel? - reče Hari.

- Ne znam. - oglasi se Hermiona pokunjeno vrteci glavom.

Ona nešto ne zna? Ludnica. 

Članak in Generalna | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

Paketi

Autor emilyblack | 5 Maj, 2008

Kad sam otišla da potražim Melfoja, čula sam kako njih troje odišu i uspaničeno gunđaju. Da li govore istinu? Naravno da će mi kazati ne ako ih pitam da li su nešto loše uradili, zar bi mi se oni poverili? Hermiona nije glupa. A nisam ni ja. Htela sam da pitam Draka za nagradu, ali on je već bio za sliterinskim stolom, a ja ne želim da doživim još jedan susret sa Pensi.

 

*  *  *

 

Prošlo je šest nedelja i Halloween je. Danas je mom rođaku Sirijusu rođendan, ali od njega ni traga ni glasa već dugo. Ali sam ga obožavala kao mala. Otisla sam na ručak prilično dobro raspoložena. Jela sam prilično mnogo i punog stomaka krenula prema izlazu. Otišla sam u dnevni boravak.

Malo sam igrala čarobnjački šah sa Kristinom Džonson, Angelininom sestrom, a onda navalila na domaći. Zaista smo imali dosta toga da uradimo.

Vreme je prosto proletelo i nisam ni primetila da je vreme za večeru. Sišla sam u Veliku salu. Prizor je bio zaista spooky: izrezbarene bundeve lebdele su visoko u vazduhu, a začaranom tavanicom sevale su munje. Taman je došao na red dezert, kad je profesor Kvirel uleteo u salu zadihan, dok mu se ljubičasti turban preteće klatio na glavi.

- Trol je u podrumu! - reče on kad je zastao na sredini sale sa rukama na kolenima. - Mislio sam da želite da znate. - reče i strovali se na pod.

Nastade muk a zatim se svi razbežase i počeše da vrište.

- Tišina! - povika Dambldor i svi zanemeše. Nikad ga nisam videla toliko uzmenirenog. Deca iz svih kuća stadoše izmešana i raštrkana. - Asistenti će odvesti sve u svoje boravke, a profesori idu sa mnom u podrum.

Tako i bi. Ja sam krenula u dnevni boravak, krajnje potresena. Svi revenklovci su ostali budni i nestrpljivo iščekivali vesti u boravku. Nikome se nije spavalo.

Nakon nekog vremena u boravak uđe profesor Flitvik.

- Sve je u redu, deco, niko nije povređen, mada su pojedinci kažnjeni.

Mnogi su odahnuli, ali su se neki i začuđeno zgledali. Čudno. Otišla sam na spavanje.

Stajala sam u poznatoj kružnoj prostoriji. Na zidovima svuda oko mene bili su portreti bivših direktora. Odjednom, sve postade tamno. Samo su oči bivših direktora sijale u mraku. Bile su crvene. Odjednom, svi počeše da sablasno skandiraju: "Ubij trola, ubij trola!". Odjednom, sa mesta na kom je sedeo Dambldor zasijaše svetloplave oči koje kao da su lebdele u mraku parajući tamu. Skandiranje se utiša, a zatim iz pravca plavih očiju začu se glas: "Vreme je." Blesnu zelena svetlost i sve postade crno.

Nalazila sam se na podu. Ne na podu Dambldorove kancelarije, već na podu revenklovske spavaonice. Oko mene su se okupile devojčice iz revenkla i zabrinuto me gledale. Čo se probila kroz gomilu i pogledala me.

- Opet košmari? Da li si se jako udarila?

- Ne, okej sam. Valjda.

Ustadoh i sedoh na krevet. Kada su se uverile da sam dobro, ostale devojke se raziđoše i ostadosmo samo nas dve.

- Šta sam pričala u snu? - upitah obazrivo.

- Vikala si "Ubij trola!" oko deset puta a ona si rekla "Vreme je.". U tom trenutku si se svalila na pod.

Obe se nasmejasmo.

Sišla sam na doručak. Ispred mene je Snejp ulazio u salu hramajući. Došla sam do revenklovskog stola, a ženske glave su se okretale za mnom i gledale me kao da sam nenormalna. I tako ja sedoh za moj sto. Kada su svi posedali za svoje stolove i hrana se mistično pojavi za stolovima, jedna bela sova prelete preko sale noseći dugački paket uvijen u braon papir za pakovanje. Ispusti ga tačno Hariju ispred nosa. Svi su gledali. On je takođe bio zgranut. Ubrzo svi skrenuše poglede i navališe na hranu, ali ja nastavih da gledam šta će se desiti. Šta je to i ko mu šalje pre svih sova? On, Ron i Hermiona počeše uzurbano da otpakuju paket. Ubrzo su strgli sav pak papir i pred njima se na stolu ukazala - Nimbus 2000!!!

Ko mu to šalje? Hari se okrenu ka nastavnickom stolu, blago klimnu glavom i nasmeši se. Dambldor? Ili možda Minerva? Ko zna. Navalih na pire i batake i ostavih se ćorava posla.

Dok sam izlazila iz sale, videh Freda i Džordža Vesli kako pričaju. Hodali su tačno ispred mene. Htela sam da ih pitam nešto što me je dugo kopkalo.

- Hej! - povikah. Oni se okrenuše.

- Molim, ko si ti? Znamo se? - reče Fred.

- Ja sam Emily Eleanor Black. Iz revenkla sam. Treba mi usluga.

- Koji tip usluge? - upita Fred.

- Radi se o Hariju Poteru.

- Uuuuu! - povikaše njih dvojica uglas.

- Ne, ne radi se o tome. Treba da mi kažete da li su Hari, Ron i Hermiona ikada pričali o nekom psu ili tako nešto?

- Da, on nesto čuva, čini mi se. - reče Džordž.

- Neki Hagridov paket koji Snejp pokušava da ukrade. Uopšte ih nismo videli na prošloj večeri. - ubaci se Fred.

- Hvala vam. Vidimo se!

- Nadam se... - reče Džordž tiho.

Dakle, taj troglavi pas na trećem spratu čuva nešto. Čudno... Mora da je jako vredno... 

Članak in Generalna | Komentari (2) | Trekbekovi (0)

Troglavi pas

Autor emilyblack | 5 Maj, 2008

Stigla sam u revenklovski dnevni boravak, još uvek ne verujući šta se upravo desilo. Pošto mi više nije bilo do spavanja, uzela sam da prelistavam knjigu iz napitaka. Naučila sam da pravim i najsloženije napitke i to mi je omiljeni predmet. Prošla je prva nedelja i nisam više morala da radim Melfojeve zadatke. Nisam znala kako da se osećam zbog toga. Bila sam srećna sto nisam imala i tu obavezu, ali više nemam izgovor da pričam s njim. Ustvari... Imam. Sećate li se kada je rekao da mi sleduje nagrada za izradu tih glupavih zadataka? Moram ga podsetiti na to. Moram ga presresti na ručku. I nadam se uspehu.

Bilo je deset kada sam završila sa prelistavanjem knjige iz napitaka. Otišla sam u spavaonicu da malo sredim kofer, jer je bio u totalnom haosu.. Nisam išla na doručak, jer zaista nisam gladna. Kad sam završila s tim, pogledala sam zamišljeno kroz prozor. Sunce je sada bilo visoko na nebu, a sunčevi zraci su se probijali kroz kvidičke golove. Trgnula sam se iz transa i krenula dole, u dnevni boravak, da malo crtam. To uvek radim kad sam nervozna ili kada mi je dosadno. Jako volim da crtam stripove. Sela sam pored kamina i počela da crtam pejzaž koji se video kroz prozor. Tek što sam počela, Čo je sišla niz stepenice spavaonice.

- Ćao! Šta radiŠ? - upita me veselo i sede na fotelju do mene.

- Crtam. - rekoh, zamišljeno se osmehnuvši.

- Da li si čula sta se priča po skoli? - upita me ona sapućući.

- Bolje bi ti bilo da je nešto u vezi sa Har... Mislim, da je zanimljivo.

Čo me upitno pogleda. Setih se da mi je Drako rekao da mu kažem sve što čujem o Hariju.

- Da, naravno da jeste. - reče ona. Jeste ŠTA? O Hariju ili zanimljivo? Da li me je provalila? - Priča se da su Hari, Ron i Hermiona noćas lunjali hodnicima i videli troglavog psa na trećem spratu. Da li se sećaš kada nam je Dambldor rekao da je zabranjen odlazak tamo svakome ko ne želi da umre najbolnijom smrću? E, to je verovatno razlog.

Pogledala sam je zgranuto. Odakle ona zna? Odakle bilo ko zna? Kako to da nisu izbačeni? Pitanja su mi se rojila po glavi. Još smo malo pričale a onda je bilo vreme za ručak. Sišla sam u Veliku salu i potražila ono troje. Srela sam ih pred ulazom.

- Hej! - doviknuh im.

- Ćao, Ema. - reče Hermiona, dok su Hari i Ron samo promrmljali ''ć'o''.

- Ćao. Htela bih da vas pitam nešto, jer mi je zaista frka. Neke priče kolaju po skoli, hoću da znam istinu.

- Okej. Pitaj. - reče Hermiona pomalo uplašeno.

- Da li je istina da ste se vi noćas smucali po skoli i naišli na neko cudoviste na trećem spratu?

Njih troje se zgledaše.

- Err.. Ne, odakle ti to? - upita Hermiona panično.

- Pa, čula sam od nekoga.

- Od koga? - oglasi se Ron.

- Nije bitno. Znači, nije istina?

- Ne. Zar sumnjaš? - reče Hari.

- Nimalo. Samo htedoh da proverim.

Članak in Generalna | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Jutarnja šetnja

Autor emilyblack | 4 Maj, 2008
Subota je. Moj omiljeni dan. Probudila sam se prilično rano pa sam otišla da se malo prošetam školskim dvorištem. Iza horizonta se pomaljalo Sunce, besomučno pobijajući svoje srebrno bakarne zrake kroz drveće Zabranjene šume koje ga je zaklanjalo. Šetala sam malo oko terena za kvidič, a zatim promenila pravac uputivši se ka Zabranjenoj šumi. U Hagridovoj kolibi svetla su bila ugašena. Kako sam se približavala rubu šume, osećala sam miris vlage. Noćas je padala kiša. Trava je takođe bila vlažna i sveža, a kako sam zalazila u šumu, vazduh je bivao sve svežiji... Odjednom mi se nešto očešalo o nogu. Zaprepastila sam se: bila je to zmija. Mala, neotrovna, ali ipak - zmija. Pomalo panično rekla sam joj da ode. Iako me nije razumela, udaljila se besno sikćući. Čudno. Duboko sam udahnula i lagano krenula prema zamku. Otvorila sam vrata i krenula na sprat.
- Gde ste se smucali ovako rano, gospođice?
Okrenula sam se. Iz svoje kancelarije izašao je proćelavi matori Filč, držeći gospođu Noris u svojim smežuranim šakama. Progutala sam knedlu. Da je bar bila prava...
- Šetala sam se. - odgovorih smelo.
- Ne trpim drskost i laži. Vodim te pravo kod direktora. - rekao je.
Valjda je mislio da ću se uplašiti. Ali, ne. Dambldor je dobar. Krenuli smo ka njegovoj
kancelariji. Kad smo stigli do gargojla, Filč promrmlja:
- Džem od malina.
Zakoračih na jednu od pokretnih kamenih stepenica koje su se vrtele u krug. Pokucah na vrata Dambldorove kacelarije.
- Uđite. - čula sam glas iznutra.
Promolih glavu u njegovu kancelariju. Zakoračih.
- Dobro jutro. - bojažljivo rekoh i stadoh ispred njegovog stola.
- Sedi. - reče on i glavom mi pokaza na kožnu stolicu za njegovih radnim stolom koja je stajala naspram njegove. - Pa, zašto si ovde? - reče on zagledavši se njegovim svetloplavim očima du-
boko u moje.
- Bila sam van škole jutros. Šetala se po školskom imanju, profesore Dambldor.
- A da li si zalazila u Zabranjenu šumu?
- J-jesam, gospodine. Malo.
- Da li vi, gospođice, znate da je ulaz u nju zabranjen?
On kao da me je skenirao pogledom. Pogledah u svoje zelene starke i ponovo mu se zagledah u
lice.
- Da, gospodine.
- Da li je postojao neki poseban razlog zbog koga ste morali da napustite školu?
- Ne, profesore, samo sam se rano probudila i poželela da prošetam. - rekoh smelije.
- Nadam se da se ovo neće ponoviti, gospođice. - reče on dok mu se ugao usne izvio u blag osmeh.
- Neće, gospodine. - rekoh.
- Nadam se da je tako. Možeš da ideš.
- Hvala. Doviđenja.
To rekoh, pa utekoh. To jest, ustala sam i lagano krenula ka vratima. Poslednji put sam bacila pogled na sobu, a zatim nestadoh iza vrata.

Članak in Generalna | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

Žudnja

Autor emilyblack | 3 Maj, 2008
Blago njemu. Šta ga još očekuje?
Na ručku su svi samo u njega gledali a Čo i njene drugarice se kikotale non-stop. Lujke.
Dok su se vraćali sa ručka, Hari je pričao Ronu i Hermioni o nekom paketiću... Čini mi se da je rekao da ga je Hagrid podigao iz banke Gringots i da je to nešto za Hogvorts. Ah, sigurno nije ništa važno...
Već se bližio kraj nedelje, a samim tim je i količina naših domaćih zadataka rasla. 
Nastavnici su sve zahtevniji, a pitanja koja naš zvekir postavlja su sve teža. Ako želiš da uđeš u reveklovsku spavaonicu, moraš da pokucaš zvekirom sa orlom, koji ti nakon toga postavi neko pitanje za mozganje. Tako razvijaš um, a i naučiš ponešto. Danas popodne sam htela da malo razgledam zamak jer sam imala dosta vremena, a napolju je padala kiša. Sučajno sam nabasala na jednu veliku praznu prostoriju. Imala je nekoliko lepo oblikovanih kamenih stubova, mermerni pod i prašnjave prozore koji su sezali od poda do plafona. Neke od tih lučnih prozora su zaklanjale bordo, plišane, teške i pune prašine zavese. A u središtu kruga sačinjenog od visokih stubova nalazilo se divno ogledalo. Ogromno sjajno staklo bilo je uokvireno srebrnim okvirom u koji su bili urezani razni motivi. Pogledah u njega iskosa, odustavši od proučavanja stubova. Stadoh tačno ispred njega. Videla sam sebe. Kosa mi je bila iskrzala i bez sjaja, a usta zaista ispucala. Ali, čekaj - pa, nisam sama. Pored mene je stajao dečak moje visine, plave kose zabačene unazad i prćastog nosa. Smešio mi se. Drako Melfoj mi se smešio obgrlivši me jednom rukoh oko ramena. Namignuo mi je. Šta je, bre, ovo? Okrenula sam se - nije bio pored mene. A onda mi sinu. Čitala sam o ovome. Znala sam tačno šta je to. Ogledalo žudnje. Pokazuje ono za čim žudimo kao da je to istinito... Okrenula sam se i zaputila ka revenklovskim spavaonicama. A onda sam čula jecaje na kraju hodnika. Ko je to? Ma, sigurno se čuje iz neke učionice... Otišla sam ne obazirući se.

Članak in Generalna | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

Prvi školski dan

Autor emilyblack | 20 Apr, 2008
Kada sam stigla u dnevni boravak, bila sam toliko umorna da sam odmah krenula u spavaonicu, iako je jedva prošlo osam. Ovaj put me je strašno izmorio. Zakoračila sam u spavaonicu. Bila je sva plava, a kreveti su imali ljubičaste baldahine. Obukla sam pidžamu, zaronila glavu u jastuk i istog trenutka zaspala.
Sedela sam isped velikog ogledala i videla sebe. U ruci sam držala neki crvenkasti kamen i stezala ga, a u daljini sam čula neko šaputanje.
- Vrati ga, zivećeš vecno... Bićeš nagrađena... - šaputao je glas. Nisam mogla da razaznam odakle je dolazio. Okrenula sam se. Nikoga nije bilo. Potrčala sam želeći da pobegnem odatle. Odjednom me je zaslepela zelena svetlost. Čuo se tup tresak.
- Da li si dobro? - upita me devojčica duge ravne crne kose i krupnih smeđih ociju, delujuci zabrinuto. Otvorih oči. Šta se desilo? Bila sam mokra od znoja. Ležala sam na podu.
- Valjda. - rekoh još uvek ne shvatajući šta se upravo desilo. - Pretpostavljam da sam samo sanjala.
Ali bilo je tako realistično. Tako stvarno. Obukla sam se i pošla na doručak zajedno sa onom devojčicom.
- Da li si sigurna da si okej? - upita me ona ponovo.
- Da, često imam noćne more.
- Uh. Ja nikad ništa ni ne sanjam. Uzgred, ja sam Čo. Čo Čang.
- Ja sam Emily Eleanor. Izaberi ime koje ti se više sviđa i tako me zovi.
Ona se zakikota. Bila sam već na ulazu u Veliku Salu, kada me je neko odvukao u stranu. Melfoj, a ko će drugi?
- Slušaj. Na večeri ću ti reći šta imam za domaći, pa mi uradi. Da li si me razumela? Veruj mi, bićes nagrađena.
- Dobro.
- I još nešto. Ni reč o ovome Hariju. Motri na njega i reci mi ako se nešto čudno u vezi njega dogodi.
- Mogu li sada da idem?
Melfoj klimnu. Ušla sam u salu i na miru jela. Bar koliko je to bilo moguće.
Prvo smo imali dvočas istorije magije sa Grifindorcima. Smoooor.
Svi su radili sve osim hvatanja beleški osim, naravno, Hermione.
Kako joj to uspeva?
Posle časa Hermiona me zaustavi.
- Emily, moram da te pitam nešto.
- OK.
- Da li ti to pričaš s Melfojem tri puta na dan ili se to meni samo čini?
- Jako je dosadan. Smara me sa: "Znaš li Harija?"; "Vidim da se družiš s njim. Hajde da ga unistimo" i slično. Bilmez.
- Samo ga ignoriši.
Klimnuh glavom. Koliko očiju i ušiju ona ima?
Urgh.
Krenula sam ka podrumu, jer imam čas napitaka. Sa Sliterincima.
- Ej, Blek!
Bila je to Pensi. Izgledala je zaista ljutito, a nos joj je bio natekao i crven.
- Kloni se Melfoja, ti mala droljo! - reče ona tiho, ali kao da se suzdržavala da ne viče, izgledajući kao da će pući.
- Nateraj me!
U tom trenutku neko se nakašlja iza nas. Bio je to profesor Snape. Tek sad shvatismo da stojimo na dovratku.
- Parkinson, na mesto. I ti!
Ona mi uputi pogled pun prezira, a ja samo izvih ugao usana u zloban smešak.
Sedoh u zadnju klupu sa Cho Chang. Snejp nas obavesti sta ćemo učiti na casovima napitaka. Kad završi, zada nam prvi zadatak. On kucnu stapićem po tabli i sastojci potrebni za napitak koji ćemo danas praviti ispisaše se sami po njoj. Ja otvorih knjigu i nađoh taj napitak. Medici potione, napitak koji lako leči sve lakše posekotine u minutu. Nije ga teško napraviti. U knjizi piše da treba da bude lisnatozelene boje kad bude gotov. Sipah šaku latica maslačka, 100 g korena zeleni i ostavih da vri 10 minuta u 2 l vode. Promešah tri puta udesno na svaki drugi minut. Boja ovog bućkuriša promeni se iz prljavožute u lisnatozelenu boju kada mu dodah sitno iseckano lišće mladog luka. Promešah jos 5 puta u pravcu suprotnom od kazaljke na satu i u tom trenutku Snejp dođe i do mog stola.
- Izvrsno, Black. A ti, Chang, šta je to? Nisam rekao da dodajete Damblodorovu kosu u taj napitak.
Sliterinci se histerično nasmejaše, valjajuci se. Čo zasuziše oči, a Snejp frknu. Pogledah u njen kotao. Bio je srebrnkast.
Kada se čas završio, krenula sam ka školskom dvorištu. Čas letenja. Ali nisam ja imala taj čas, nego Grifindorci i Sliterinci. Ja sam imala prazan čas, pa sam mogla da ih posmatram iz jednog ćoška. Svi su vikali "Gore!" i metle su, jedna po jedna, uzletale i prsti mnogobrojnih ucenika poredjanih u dve kolone su se sklapali oko njihovih drški. Madam Buckuris, instruktor, im je napomenula da ne uzleću, već samo da uzjašu metlu. Ali, dečak po imenu Nevil se uzdigao od zemlje i poleteo, činilo se, ne baš po njegovoj volji. Uzleteo je prilično visoko, ali nestabilno. Bio je usplahiren. Madam Buckuris je otišla da zove nekoga, jer je on zaglavio na vrhu jedne kule. U tom trenutku, nešto ispade iz Nevilovog džepa. Bila je to staklena kuglica ispunjena crvenkastim dimom. Melfoj je podiže.
- Pogledajte! Nevil je izgubio nešto! - reče on sa podrugljivim osmehom na usnama.
- Ostavi to! - viknu Hari.
- Nateraj me, Poteru! - iskezi se Drako i vinu se u vazduh.
Hari krenu da uradi isto, ali Hermiona povika:
- Ne, Hari! Ne smeš!
Ali on se nije obazirao na njene reči. Zajaha metlu i poče da juri Draka.
- Nikad me nećes uhvatiti, Poteru!
- Daj mi to! - povika Hari iznervirano.
- Pa, neka ti bude. - rece Melfoj i baci lopticu daleko i visoko u vazduh.
Ona je hrlila ka prozoru kancelarije profeskorke McGonagall. Hari joj se konačno približi i sklopi svoje duge prste oko nje. Zatim napravi neku vrstu salta na metli i pojuri nazad ka terenu. Drzao je Nezaboravka u podignutoj ruci. Trijumfovao je. Kada je sleteo, dočekao ga je veliki aplauz od strane Grifindoraca, koji brzo zamre. Profesorka McGonagall, glavešina kuce Grifindor hodala je brzo ka Hariju. Sliterinci se nasmešiše. Melfoj munu Kreba u rebra.
- Poteru, za mnom. - reče ona odsečno.
Hari krenu za njom u zamak skamenjenog lica. Kad stigoše do drvenih vrata na kraju hodnika, ona prozbori:
- Ne mrdaj - reče i otvori ih. - Mogu li da pozajmim Drvceta na trenutak? - obrati se ona ljudima u prostoriji. - Hvala.
Hari se sledi. Da li će da ga bije nekim prutom? Zar to rade na Hogvortsu? Ali se začudi kada ugleda visokog mršavog smeđokosog tinejdžera kako izlazi iz prostorije.
- Drvce, našla sam ti Tragača. - obrati se profesorka mladiću.
- Ali, zar nije on prvak? - reče Drvce u čudu.
Hari je bio jos zacuđeniji. O čemu oni to pričaju?
- Dobar je, veruj mi. - reče MekGonagolova. - Hari, kreni sa Drvcetom, da te upozna sa pravilima quidditcha i prijavi te u tim. - obrati se ona Hariju. On zbunjeno krenu za Drvcetom ka terenu za kvidič.

Članak in Generalna | Komentari (2) | Trekbekovi (0)

Razvrstavanje

Autor emilyblack | 20 Apr, 2008
Visoka starija zena sa crnom kosom cvrsto stegnutom u pundju na vrh glave je nosila tronozac i stari ofucani spicasti sesir sa prorezom na sredini. Spustila je stolicu ispred gomile nervoznih prvaka i stavila Sesir za razvrstavanje na njega.
- Dakle, kada vas ja prozovem - ona mahnu spiskom imena savijenim u debelu rolnu - izacicete i sesti na ovu stolicu da vas sesir razvrsta. Culo se nekoliko bolnih uzdaha i gutanja knedli.
- Abot, Hana.
Niska plava devojcica se nesigurno pope na tronozac i zena joj stavi ofucani sesir na glavu. Posle nekoliko sekundi rupa na sesiru se rasiri i on glasno progovori:
- Haflpaf!
Salom se prolomi jak pljesak. Jos par devojcica sa prezimenom na A i B je razvrstano pracene gromoglasnim aplauzom, a zatim je koscata zena procitala moje ime:
- Black, Emily Eleanor.
Duboko udahnuh i zakoracih napred visoko uzdignute glave. Dlanovi su mi se znojali. Sreca sto nisam morala da drzim neki govor ili tako nesto, jer ne bih mogla ni glasa da pustim. Sela sam na stolicu i zagrizla usnu, po navici. Osetila sam kako mi se sesir spusta na lice prekrivajuci mi oci. Sesir je razmisljao neko vreme. Kolebao se izmedju Gryffindora i Ravenclawa, ali se ipak odlucio za...
- Revenklo!
Zacu se pljesak. Pogledom sam pronasla Harija, Rona i Hermionu, koji su mi se smesili ne znajuci da ce nam kuce biti razlicite.
- Granger, Hermione. - prozva zena.
Sesir se spusti na njenu gustu kosu i stade da joj nesto sapuce. Ona je samo bojazljivo gledala u gomilu i grcila lice. Nakon nekog vremena rupa na sesiru se otvori i iz njega dopre veseo glas:
- Grifindor!
- A sledeci je... Malfoy, Draco.
Nasta tajac. Drako sede na stolicu. Sesir nije ni dotakao njegovu plavu kosu i vec je uzviknuo:
- Sliterin!
Devojcica kratke smedje kose se nasmesi kada Melfoj stade pored nje uzdignutog nosa i sa velikim olaksanjem na licu.
Djaci su se smenjivali veoma brzo i na spisku nije ostalo jos mnogo njih. Koscata zena prozva ime Pansy Parkinson i devojcica sa kratkom smedjom kosom istupi. Smestena je u Slytherin i meni je bilo jasno zasto se ona smesila Melfoju.
Ime sledeceg djaka bilo je prozvano.
- Potter, Harry.
Zavlada muk. Hari se probi kroz gomilu i sede na tronozac. Zena mu spusti sesir na glavu. Neko vreme samo sam cula priguseno mrmljanje sesira. Hari je zgrcio lice i kao da je preklinjao sesir da ne uradi nesto. Nakon izvesnog vremena sesir povika:
- Grifindor!
Salom se prolomi najjaci aplauz do sada. Sliterinci slozise face. Ron je takodje smesten u Grifindor. Uskoro je razvrstavanje zavrseno i Dambldor ustade.
- Neka gozba otpocne.
Na dugim prazim stolovima odjednom se stvori gomila hrane. Bilo je tu svega: raznog pecenja, povrca, salata, supa i corbi svih vrsta, kolaca, torti, pudinga... Ma sve sto se zamisliti moze! Navalismo na gozbu. Kada sam zavrsila sa gozbom, krenuh ka revenklovskom dnevnom boravku. Kad tek izadjoh iz sale, neko mi se obrati.
- Hej, Blekova! - cula sam da me neko vice.
Okrenula sam se. Bio je to... Melfoj!
- U kojoj si kuci? - upita.
- U Revenklu. Sto pitas?
- Zanima me da li bi mi ucinila uslugu. Oduzicu ti se onako kako to ne mozes ni zamisliti.
Njegove zelene oci su me strelile pogledom. Topila sam se. Ali, moram ostati hladne glave.
- Zavisi o cemu se radi.
Sta zeli da uradim za njega? Sigurno hoce da nesto podvalim Hariju...
- Da li bi htela da mi radis domaci cele nedelje? U Revenklu si, sigurno zbog razloga. Bez brige, Kreb i Gojl ce od mene prepisati.
Oni znaju da pisu? Vau.
- Nema problema. Koji predmeti?
- Napici i Istorija magije.
- OK. Pa, kad dobijes domaci, javi mi.
On mi se obratio! A ja mislila da sam nevidljiva... Oh, Boze, sta to pricam, pa on je zao! On je Harijev neprijatelj! Ali, to me ne sprecava da mislim na njega. Zar ne?

Članak in Generalna | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Hogwarts

Autor emilyblack | 19 Apr, 2008

Sisli smo iz voza. Docekao nas je visok kosmati covek dobrocudnog izraza lica. Ukrcasmo se u drvene camcice i zaplovismo ka Hogwartsu. Sto smo mu se vise priblizavali, on je bio sve lepsi: u svakoj sobi su gorele svece, jer su brojne kule divnog zamka bile istackane zutim svetlima koja su blago treperila bacajuci blage senke na nebo koje je postajalo sve tamnije. U daljini se vidio teren za quidditch. Mnostvo sedista je bilo pravilno poredjano oko ovalnog terena, na kom su se nalazile tri sipke sa sirokim prstenovima na vrhu. Bas me zanima da li cu igrati quidditch... Najzad stigosmo do obale ostavljajuci srebrnkastu vodu u kojoj se Mesec ogledao za sobom. Dzin otvori vrata i dade nama, prvacima, prednost. Zakoracismo u prelepi hol. Na zidovima su bile okacene baklje koje su bledo treperile. Brojna lica sa portreta su nas pozdravljala i zelela nam dobrodoslicu. Udjoh u veliku salu. Dah mi je zastao: bila je ogromna! U njoj su se nalazila cetiri dugacka stola poredjana paralelno jedan na drugi. Jedan dugi sto sa nekoliko obicnih stolica i jednom pozlacenom se nalazio na kraju dvorane. Za njim su sedeli nastavnici i direktor - Dambldor, koji se ljubazno smesio. Svi stadosmo izmedju nastavnickog stola i ostalih stolova. Dambldor ustade i pozeli nam dobrodoslicu. 

Konacno je zavrsio i seo. Vreme je za razvstavanje.

Članak in Generalna | Komentari (7) | Trekbekovi (0)

1 2  Sledeći»