Jutarnja šetnja
Autor emilyblack | 4 Maj, 2008Subota je. Moj omiljeni dan. Probudila sam se prilično rano pa sam otišla da se malo prošetam školskim dvorištem. Iza horizonta se pomaljalo Sunce, besomučno pobijajući svoje srebrno bakarne zrake kroz drveće Zabranjene šume koje ga je zaklanjalo. Šetala sam malo oko terena za kvidič, a zatim promenila pravac uputivši se ka Zabranjenoj šumi. U Hagridovoj kolibi svetla su bila ugašena. Kako sam se približavala rubu šume, osećala sam miris vlage. Noćas je padala kiša. Trava je takođe bila vlažna i sveža, a kako sam zalazila u šumu, vazduh je bivao sve svežiji... Odjednom mi se nešto očešalo o nogu. Zaprepastila sam se: bila je to zmija. Mala, neotrovna, ali ipak - zmija. Pomalo panično rekla sam joj da ode. Iako me nije razumela, udaljila se besno sikćući. Čudno. Duboko sam udahnula i lagano krenula prema zamku. Otvorila sam vrata i krenula na sprat.
- Gde ste se smucali ovako rano, gospođice?Okrenula sam se. Iz svoje kancelarije izašao je proćelavi matori Filč, držeći gospođu Noris u svojim smežuranim šakama. Progutala sam knedlu. Da je bar bila prava...
- Šetala sam se. - odgovorih smelo.
- Ne trpim drskost i laži. Vodim te pravo kod direktora. - rekao je.
Valjda je mislio da ću se uplašiti. Ali, ne. Dambldor je dobar. Krenuli smo ka njegovoj
kancelariji. Kad smo stigli do gargojla, Filč promrmlja:
- Džem od malina.
Zakoračih na jednu od pokretnih kamenih stepenica koje su se vrtele u krug. Pokucah na vrata Dambldorove kacelarije.
- Uđite. - čula sam glas iznutra.
Promolih glavu u njegovu kancelariju. Zakoračih.
- Dobro jutro. - bojažljivo rekoh i stadoh ispred njegovog stola.
- Sedi. - reče on i glavom mi pokaza na kožnu stolicu za njegovih radnim stolom koja je stajala naspram njegove. - Pa, zašto si ovde? - reče on zagledavši se njegovim svetloplavim očima du-
boko u moje.
- Bila sam van škole jutros. Šetala se po školskom imanju, profesore Dambldor.
- A da li si zalazila u Zabranjenu šumu?
- J-jesam, gospodine. Malo.
- Da li vi, gospođice, znate da je ulaz u nju zabranjen?
On kao da me je skenirao pogledom. Pogledah u svoje zelene starke i ponovo mu se zagledah u
lice.
- Da, gospodine.
- Da li je postojao neki poseban razlog zbog koga ste morali da napustite školu?
- Ne, profesore, samo sam se rano probudila i poželela da prošetam. - rekoh smelije.
- Nadam se da se ovo neće ponoviti, gospođice. - reče on dok mu se ugao usne izvio u blag osmeh.
- Neće, gospodine. - rekoh.
- Nadam se da je tako. Možeš da ideš.
- Hvala. Doviđenja.
To rekoh, pa utekoh. To jest, ustala sam i lagano krenula ka vratima. Poslednji put sam bacila pogled na sobu, a zatim nestadoh iza vrata.
Samo da se javim da citam...
Autor tuzna 04 Maj 2008, 20:55Nemas pojma koliko uzivam u Hariju...Prosto me inspirise,opusta...Odvede u sasvim novi svet.
Samo jos ako smem da pitam-mogu li i ja sa tobom?Moolim te...
:**